ВЛАДА ТУЗЛАНСКОГ КАНТОНА
www.vladatk.gov.ba
ВЛАДА ТУЗЛАНСКОГ КАНТОНА
www.vladatk.gov.ba
ПРОСТОРНО ДЕМОГРАФСКА ОБИЉЕЖЈА
Споразумом потписаним у Њасхингтону ( 1994.) између представника бошњачког и хрватског народа конституирана је Федерација Босне и Херцеговине као Федерација кантона. По Уставу Федерације кантони су административно-територијалне јединице са великим ступњем самоуправе. Један од кантона у Федерацији Босне и Херцеговине је и Тузлански кантон. С обзиром на промјене до којих је дошло агресијом на Републику Босну и Херцеговину и унутарњом реорганизацијом Босне и Херцеговине (Даyтонски споразум, 1995.) на два административно-правна ентитета: Федерацију Босне и Херцеговине и Републику Српску, Тузлански кантон формиран је на дијеловима некадашње области сјевероисточне Босне, односно Тузланског округа.
Према одредбама Даyтонског споразума подручје Тузланског кантона је територијално заокружено цјелином или дијеловима тринаест опћина: Бановићи, Добој-Исток, Градачац, Грачаница, Кладањ, Калесија, Челић, Лукавац, Сребреник, Теочак, Сапна, Живинице и Тузла. Нове, у рату формиране, опћине су: Челић, Теочак, Сапна и Добој-Исток. Оне су формиране на подручјима која су припала Федерацији Босне и Херцеговине од дијелова бивших опћина: Добој, Лопаре, Угљевик и Зворник, које су Даyтонским споразумом додијељене Републици Српској. Само су опћине Бановићи, Сребреник и Живинице остале у својим ранијим границама, док су од свих других опћина дијелови припојени Републици Српској.
Тако је Тузлански кантон одвојен од својих природних граница, ријека Дрине и Саве, преко којих је имао излаз на исток и сјевер. Тиме је једна географска, привредна, инфраструктурна, еколошка и демографска цјелина поремећена. Тузлански кантон заузима површину од 2.649 км2, односно 10,1% територије Федерације Босне и Херцеговине или 5,17% територије Босне и Херцеговине, са густином насељености од 189,8 становника по км2.
Према процјенама Федералног завода за статистику из 2005. године, на овом подручју живи 502.862 становника. Бројем становника у Федерацији Босне и Херцеговине Тузлански кантон партиципира са 21,60%. На подручју бивше Тузланске регије, према попису из 1991.године, живјело је 949.621 становник, од тога: 525.427 Бошњака (55,33%), 268.581 Срба (28,28%), 83.320 Хрвата (8,78%) и 72.293 становника који су се изјаснили као остали или (7,61 %). Данашњи простор Кантона је доста ужи од пријератне Тузланске регије па је и национална слика доживјела значајне процјене. Према процјенама Федералног завода за статистику из 2005. године на простору Тузланског кантона живи 454.680 Бошњака (90,42%), 26.726 Хрвата (5,31%), 16.117 Срба (3,21%) и 5.339 осталих (1,06%).
Сједиште Владе Кантона је у Тузли, који је културни, универзитетски и медицинско-клинички центар ове регије.
Посјетите интернет презентације опћина Тузланског кантона:
Опћина Добој Исток http://www.dobojistok.org
Опћина Градачац http://www.gradacac.ba
Опћина Грачаница http://www.opcina-gracanica.ba
Опћина Челић http://www.celic.ba
Опћина Лукавац http://www.lukavac.ba
Опћина Сребреник http://www.srebrenik.ba
Опћина Живинице http://www.opcinazivinice.org
Опћина Тузла http://www.tuzla.ba
ГРБ И ЗАСТАВА ТУЗЛАНСКОГ КАНТОНА
Правило вексилологије каже да се застава која је прописана у својем хоризонталном положају (као што је и застава Босне и Херцеговине у Закону о застави Босне и Херцеговине), у вертикални положај исправно поставља тако да се закрене за 90 степени, у смјеру казаљке на сату.
"Према правилу вексилологије, науке о заставама, застава се качи на лијеву страну јарбола. Заства БиХ је хоризонтална и проблем настаје када се она поставља у ветикални положај. Застава се качи у смјеру казаљке на сату"- Џемал Биједић, графички дизајнер.
На простору данашњег Тузланског кантона Ијуди су живјели још у старијем каменом добу (палеолиту). То потврђују археолошки налази: Камен код ушћа Усоре у Босну, Макљеновац код Добоја, Крчевине код Бријеснице, Барице код Горње Ораховице. Из времена млађег каменог доба (неолита) откривено је више локалитета насеља у Горњој Тузли, у Тузли, у Корића Хану код Грачанице, у Ражљеву, Трамошници и Скугрићу код Градачца.
Ова налазишта су припадала винчанској културној групи. Велика сеоба народа, изазвана открићем метала, захватила је и простор сјевероисточне Босне, који је у то доба био релативно добро насељен. То показују трагови насеља код Горње Тузле, Грачанице и Лукавца. Из тог доба су значајна градинска насеља, подизана на узвишењима ради одбране. Илири су на овим просторима оставили трајна културна обиљежја.
Њихова племена су се бавила сточарством, земљорадњом, ловом и риболовом, а знала су и за рударство. Сматра се да од њих потичу називи ријека: Босна, Јадрина и Прења. Германска племена на овим просторима се јављају половином четвртог стољећа п.н.е. Келти (Гали) су на ове просторе донијели културу млађег каменог доба и развијену ратничку технику.
Од њих су остали називи ријека: Сава, Спреча, Укрина и име планине Мајевице. У римско доба, од почетка нове ере, овај крај је припадао римској провинцији Далмацији. За око пет стољећа римске владавине догодиле су се многе цивилизацијске промјене. Преко простора данашњег Тузланског кантона изграђени су путови који су повезивали Јадранско море и Панонију.
На путовима су изграђиване утврде због контроле и сигурности путовања, али и у сврху одбране од устанака ратоборних Илира; развијена је експлоатација рудних богатстава, термалних и минералних вода и изворишта слане воде. Подизана су градска насеља, као што је насеље Салинес на мјесту данашње Тузле. Са Римљанима је на ове просторе дошло и кршћанство.
Почетком седмог стољећа на просторе данашње Босне и Херцеговине продиру Славени и Авари. лако су њихова продирања покушавала спријечити старосједилачка племена, славенизација је крајеве данашњег Тузланско кантона захватила нешто раније него остале босанско-херцеговачке просторе. Из раног средњовјековног периода нема много повијесних извора. Први помен Тузле (Салинес), као града соли, среће се половином десетог стољећа. Простор између ријека Босне на западу, Саве на сјеверу и Дрине на истоку - Славени су називали Усора и Соли. То су биле двије сусједне средњовјековне жупе.
До почетка четрнаестог стољећа мањи дијелови подручја данашњег Тузланског кантона су улазили у састав сусједних средњовјековних држава (најчешће Угарске). Почетком четрнаестог стољећа ови простори улазе у састав Босне под династијом Котроманића, када је Босна била највећа држава на Балкану. У доба Стјепана ИИ Котроманића у утврђеном граду Сребренику се налазило државно средиште, у којем је столовао босански владар (бан).
Осим државне, средњовјековна Босна исказује и своју вјерску особеност. Она има своју цркву - Цркву босанску, ни западну ни источну. Њени припадници, средњовјековни Босанци, себе називају крстјани, добри Бошњани, или најчешће - добри Ијуди. Име богумили или богомили само се једанпут сусреће у домаћим средњовјековним изворима. Најјача упоришта добрих Бошњана биле су жупе у сјевероисточној Босни. На овим просторима су до данас сачувани многи утврђени градови из средњег вијека, а сачуване су и многе некрополе средњовјековних надгробних споменика - стећака.
Најпознатији сачувани средњовјековни утврђени градови су: Соко код Грачанице ( 1426.), Сребреник ( 1333.) и Теочак ( 1345.). Најпознатије некрополе стећака су сачуване на подручју Кладња, Бановића, Калесије, Живиница, Лукавца, Тузле, Теочака и Сапне. Многи стећци на овим локалитетима су обогаћени занимљивом и вриједном орнаментиком и представљају занимљив умјетнички израз свога времена.
Најчешћи мотиви на стећцима су: полумјесец, звијезда, Ијиљан, сунце, криж, штит и мач. Натписи на појединим стећцима су писани босанчицом. Постојање фрањевачких самостана (изграђени су у периоду од 1378. до 1460. године) у Горњој Тузли, Тузли, Теочаку, Корају и другим локалитетима Тузланског кантона свједочи да су овђе, поред Цркве босанске, ђеловали и фрањевци, који су на ове просторе пристигли почетком тринаестог стољећа.
Сјеверне и сјевероисточне дијелове Босне од којих су, послије пада босанске државе, Угари оформили Сребреничку и Јајачку бановину -Османлије су заузеле тек 1520. године. Простор жупа Усоре и Соли, односно дијелови данашњег Тузланског кантона, улазио је, највећим дијелом, у састав Зворничког санџака, који је до 1541. године припадао Румелијском, а до 1580. године Будимском ејалету. По формирању Босанског ејалета, Зворнички санџак улази у његов састав.
Он је тада имао 31 нахију, од којих 21 на босанској страни (на лијевој обали Дрине), а то су: Соко, Ненавиште (Градачац), Смолућа, Јасеница, Сребреник, Корај, Висори, Горња Тузла, Драметин, Доња Тузла, Гостиљ, Спреча, Заврш, Теочак, Бијељина, Зворник, Сапна, Кушлат, Лудмер, Сребреница, Шубин и Брвеник. Дијелови данашњих опћина: Грачанице, Бановића, Лукавца и Кладња припадали су Босанском санџаку.
На босанској страни Зворничког санџака Османлије су одржавали десет градова: Зворник, Сребреницу, Кушлат и Перин - према Дрини; Теочак, Сребреник, Соко, Нови и Брчко - према Сави. Овај Санџак као и сви његови градови, добили су на стратешком значају када је овај простор постао погранично подручје, односно када је сјеверна граница Отоманског царства успостављена на Сави. Османска феудална друштвена структура и исламско-оријентална култура у цјелини, а посебно урбана, дала је дотадашњим средњовјековним насељима оријентална обиљежја.
Градска насеља, са оријентално-муслиманском физиономијом, нису настајала нити су се развијала стихијски. Градови дуж значајних трговачких путова плански су настајали и развијали се као производна, обртна и културна средишта. Оријентална архитектура је посебно дошла до изражаја у изградњи џамија, медреса, сахат-кула, мостова, болница, ханова, безистана и чаршија са дућанима. У шеснаестом стољећу, уз дозволу тадашњих власти, изграђени су и манастири у Ломници, Папраћи и на Озрену, као и католичка црква у Чардаку и фрањевачки самостан у Толиси.
На просторима данашњег Тузланског кантона је сачуван велики број вриједних културно-хисторијских споменика из Османског периода: Хаџи-Хасанова (Чаршијска) џамија у Тузли, Куршумлија џамија у Кладњу, Хусејнија џамија у Градачцу, Ахмед-пашина џамија у Грачаници, Атик-џамија у Горњој Тузли... У току вишестољетне османске управе на овом простору десиле су се и крупне промјене у националној и вјерској структури становништва.
Послије Мохачке битке (1526.) дио православног и бошњачког становништва се сели преко Саве и Дунава на подручје освојено од Мађара. Послије османског пораза под Бечом ( 1699.) и устаљивања границе на Сави, Бошњаци су прогнани са сјевера на простор Босанског ејалета. Исламизација је на овом подручју текла доста брзо и већ су крајем шеснаестог стољећа Бошњаци на овом простору чинили већину становништва. Касније се број Бошњака смањивао због страдања у ратовима и великих епидемија куге, које су нарочито погађале градове у којима је била највећа концентрација Бошњака.
"Велика источна криза" (1875. - 1878.), односно "источно питање" - питање пођеле османских територија у Европи, Азији и Африци и, коначно, Берлински конгрес ( 1878.) донијели су прави преврат у животу Босне и Херцеговине, "главне тврђаве Бошњака као славенских муслимана у југоисточној Европи".Одлуком Берлинског конгреса Аустро-Угарској је повјерена управа над Босном и Херцеговином. Порта је на то пристала, али не и Бошњаци. Они су пружили жесток отпор окупацијским трупама. На подручју садашњег Тузланско кантона отпором је руководио пљеваљски муфтија Мехмед Вехби Шемсекадић.
Он је у Тузлу, са својих 1.000 војника, стигао 7. аугуста 1878. године. На западним прилазима Тузли придружили су му се бранитељи из Кладња, Сребреника, Лукавца и Зворника. Аустроугарске трупе су већ 9. аугуста заустављене пред Тузлом (на Молухама и Хусину), потучене и натјеране на повлачење према Грачаници, коју су устаници ослободили 13. аугуста исте година.
Продор Аустријанаца преко Брчког и Бијељине према Тузли, присилио је бранитеље на повлачење. Тузла је пала 22. септембра 1878. године. Након тромјесечних жестоких борби Аустро-Угарска је успјела (крајем октобра 1878.) окупирати цијелу Босну и Херцеговину. Подручје сјевероисточне Босне је у Аустро-Угарској држави организирано као округ. У његов састав су улазили градови: Тузла, Бијељина, Брчко, Грачаница, Градачац, Модрича, Босански Шамац, Кладањ, Маглај, Орашје, Сребреница, Власеница и Зворник. У прво вријеме окупације и Горња Тузла је имала статус града, али је ( 1885.) изгубила тај статус.
Средиште округа била је Тузла, по којој је ова област и названа. Ту су организиране окружна, среска (котарска) и опћинска власт. С обзиром да је ова област гранично подручје са Србијом, Тузла је била и један од значајних војних центара Аустро-Угарске монархије. За аустроугарску окупациону управу од великог значаја је била експлоатација природних богатстава овог краја. Један од њених првих потеза у области привреде је увођење државног монопола на производњу соли, духана, на рудна и шумска богатства.
Прва, у то вријеме модерна солана прорадила је 1885. године у Симин Хану. Друга солана је ( 1891.) изграђена у Креки. Ове солане су осигурале домаће тржиште соли, у исто вријеме обезбјеђена је и јефтина сировина за развој хемијске индустрије. На том основу пројектирана је и изграђена Фабрика соде у Лукавцу. За развој индустрије, али и за војне потребе, с обзиром на геостратешки значај подручја, било је важно изградити и саобраћајнице. Тако је изграђена и у саобраћај пуштена (29. априла 1886. године) ускотрачна жељезничка пруга Добој - Симин Хан, дужине 67 километара.
Тиме је овај базен повезан са главном саобраћајницом у долини ријеке Босне. Већ је 1885. године у Креки отворен рудник угља, тада највећи на простору Босне и Херцеговине. Исте године је почела производњу и циглана, која је пред Први свјетски рат годишње производила више од 3,5 милиона комада цигле. У Тузли је подигнута Фабрика шпирита (1888.), а у Лукавцу Фабрика амонијачне соде (1893.), која је годишње производила велике количине амонијачне, каустичне и кристалне соде. Тих година у Тузли је почела и производња пива, подигнут је један парни млин и прорадиле су двије електричне централе.
Подручје садашњег Тузланског кантона било је богато квалитетним шумама, па је и њихова експлоатација била интензивна. Подигнуто је пет модерних пилана, које су прерађивале огромне количине дрвне масе. Занатство и трговина су се спорије развијали. Индустријски производи и разне робе, који су стизали на ове просторе, потискивали су традиционалну занатску производњу и чаршијску трговину. Међутим, и на том пољу је биљежен напредак, нарочито послије 1900. године.
У Тузли као и у другим већим градским насељима се мијења и социјална структура становништва. Проценат оних који живе од пољопривреде пада на испод 50%, а проценат оних који живе од индустрије, занатства, трговине и разних друштвених ђелатности, убрзано расте. Регион је, међутим, и даље претежно аграрни и то са наслијеђеним феудалним односима. У овом периоду Тузла се најбрже развијала. Подигнуте су многе грађевине са одликама европске архитектуре (срески уреди, школе, поште, хотели, жељезничке станице, болнице и војни објекти), од којих неке постоје и данас у ужем градском језгру. Модернизиран је водовод, изграђена је канализација, проширене су и уређене улице, уређена је градска расвјета, уведен је поштански саобраћај и отворене нове школе (основне и средње). Све ове промјене су, уз Тузлу, захватиле и друге градове ове области.
Након аустроугарске окупације услиједио је прелазак из једне цивилизације у другу, што је попраћено и великим демографским промјенама. Из Босне и Херцеговине је иселио велики број Бошњака иако је, управо из Тузле, упућен први и можда једини апел Бошњацима да се не исељавају. Мехмед Теуфик Азабагић, тузлански муфтија, апелирао је на муслимане да се не исељавају из своје домовине убјеђујући их да је тај чин погрешан са исламског вјерског и националног становишта. У то вријеме у Босну је доселило највише католичко и, у мањем броју, јеврејско становништво.
Међутим, и поред масовних исељавања, у само неколико градова на овом дијелу Босне и Херцеговине Бошњака је 1910. године било више него свих других народа заједно. Четрдесетогодишња аустроугарска управа Босни и Херцеговини је донијела значајан помак у преласку из феудализма у капитализам, али је Аустро-Угарска монархија тиме остваривала превасходно своје интересе у црпљењу природних ресурса окупиране земље.
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, (1918.) административно-територијални оквир Тузланског округа остао је исти, осим што је преименован у Тузланску област подијељену на срезове и опћине. Послије укидања Покрајинске владе за Босну и Херцеговину, овај простор је био непосредно везан за Београд односно за Владу Краљевине. Велике административно-територијалне промјене овај крај је доживио 1929.године, послије диктатуре краља Александра Карађорђевића и преименовања земље у Краљевину Југославију. Тада је простор Босне и Херцеговине административно-правно разбијен на четири бановине: Врбаску, Дринску, Приморску и Зетску.
Простор садашњег Тузланско кантона припао је Дринској бановини са сједиштем у Сарајеву, осим Грачанице и Добоја, који су припали Врбаској бановини. Тиме је Тузла престала бити административно-управно средиште сјевероисточне Босне, што се одразило на њен привредни и друштвени развој. Простор данашњег Тузланског кантона је посебно погодио Споразум Цветковић-Мачек (1939.), када су у састав Бановине Хрватске укључени градови Брчко и Градачац, а цијели овај крај припао такозваним "српским земљама".
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевини Југославији) нису забиљежени озбиљнији привредни и друштвени помаци на просторима данашњег Кантона. Највеће промјене десиле су се у аграру. Такозваном аграрном реформом од бошњачких посједника одузете су земље и шуме и додијељене претежно српским сељацима, бившим кметовима. Бошњаци су на тај начин развлаштени и осиромашени. Извјестан напредак остварен је у експлоатацији шума и руда, занатству и трговини.
Отворено је и више основних и средњих школа, читаоница и огранака вјерских и националних културних друштава. Све је то, међутим, било симболично. Овај регион је, као и цијела Босна и Херцеговина, заостајао у свом развоју. То се нарочито осјећало у порасту броја незапослених. Стагнирајући привреда није могла апсорбирати релативно велики прираст нове радне снаге нити прихватити оне који су бјежали из осиромашених села.
У првим годинама живота Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, биљежи се снажно организирање радника, синдикално и политичко. Борба против експлоатације резултирала је Хусинском буном (1920.), коју је краљевски режим крваво угушио.
Капитулацијом Краљевине Југославије цијела Босна и Херцеговина улази у састав новоосноване Независне државе Хрватске. Територија садашњег Тузланског кантона је проглашена Жупом Усора и Соли. Успостављена је усташка власт. По успостављању те власти почели су прогони, физичке ликвидације и депортације Јевреја, Срба и припадника комунистичког покрета. То је изазвало отпор у многим подручјима. Букнули су устанци које су организирали комунисти и то, добрим дијелом, Хрвати и Бошњаци. Устанцима су били захваћени Мајевица, Бирач, Озрен и Требава.
Испод утјецаја власти Независне државе Хрватске ослобођени су значајни простори. Крајем 1941. године Дража Михајловић у устаничке редове убацује своје официре, официре војске Краљевине Југославије, који су остали у земљи, и они успијевају да придобију значајан дио српске сељачке устаничке масе, да изазову раскол у устаничким редовима и да побију многе истакнуте руководиоце устанка, махом Хрвате и Бошњаке. То је произвело дезоријентираност меду Ијудима свих националности који нису прихватали окупацију ни Независну државу Хрватску, а поготово не политику истребљења појединих народа. Четничка надмоћ трајала је све до новембра 1942. године, кад су четници тешко поражени од стране Шесте источно-босанске партизанске бригаде. Четници су, међутим, и даље били опасност за мање партизанске јединице, за локално становништво склоно партизанима и, нарочито, за бошњачка села.
Стога су се Бошњаци самоорганизирали на овоме подручју у један вид територијалне одбране који је успјешно функционирао и штитио бошњачка села од четничких напада. Бошњаци су, гледано у цјелини, били резервирани према власти Независне државе Хрватске. Један број истакнутих бошњачких политичара отворено се оградио од злочиначке усташке политике. Многи Хрвати са подручја данашњег Кантона су се дистанцирали од усташа. То најбоље потврђује примјер борбеног Хусина, а и других хрватских села из околине Тузле. Јединице Народноослободилачке војске у Тузлу су први пут ушле 2. 10. 1943. године. Други улазак партизана у Тузлу десио се 17. 9. 1944. године.
Од тада па до краја Другог свјетског рата Тузла је центар цијеле области. У децембру 1944. године велика групација четника Драже Михајловића пребацила се из Србије у Босну и Херцеговину и, преко подручја данашњег Тузланског кантона, покушала да се споји са њемачким снагама у Добоју и Брчком. На прилазима Тузли доживјели су пораз, разбиле су их источнобосанске јединице Народноослободилачке војске Југославије, потпомогнуте од стране народа, а нарочито грађана Тузле. У оквиру Независне државе Хрватске овај регион није ни у чему напредовао.
Напротив, доживио је тешка разарања. Разорене су саобраћајнице, многа индустријска предузећа су престала са радом, запуштена је пољопривреда. У Тузлу, као и у друга градска насеља садашњег Тузланског кантона, се слио велик број мухаџира из Фоче, Рогатице, Горажда, Вишеграда и других мјеста источне Босне и Подриња. Прије него што је Други свјетски рат и званично завршен, на овом простору је започета обнова. Рудари су кренули са радом, прорадила је пилана у Живиницама, покренута је Солана у Креки, почела је обнова Фабрике соде у Лукавцу, поправљене су жељезничке пруге и путови.
Значајно раздобље у развоју подручја садашњег Тузланског кантона је раздобље социјалистичке Југославије (од 1945. до 1992. године). У прво вријеме послије ослобођења сјевероисточна Босна административно је уређена као област са управно-политичким центром у Тузли. Послије је, укидањем области, формиран Округ Тузла. Након више административних реорганизација, цијела област је организирана у деветнаест опћина. Рудна богатства: угаљ, со и дрво били су основа убрзаног развоја региона.
Први велики развојни потхват била је изградња жељезничке пруге Брчко - Бановићи ( 1946.) у дужини од 92 километра, којом је овај сировински базен повезан са другим дијеловима Југославије. Велике потребе Југославије за енергентима подстакле су развој рудника угља - отварање нових јамских, а касније и површинских копова. У првим послијератним годинама требало је осигурати довољно угља за индустрију, за жељезницу, и за широку потрошњу. Та висока потражња дестимулирала је изградњу капацитета за прераду угља "на лицу мјеста", за подизање термоелектрана, за његову хемијску прераду.
Почетком шездесетих година долази до наглог и великог увоза нафте и преоријентирања свих потрошача на овај енергент, што изазива тешку кризу угљенокопа, која катастрофално погађа овај угљени базен - хиљаде радника остају без посла, успорава се опћи развој. Тек тада почиње изградња капацитета за потрошњу угља на "лицу мјеста", почиње период изградње великих термоенергетских објеката и покретања хемијске индустрије. Поред вађења угља, велика пажња посвећивана је и експлоатацији соли, у почетку због све веће широке потрошње, а потом и као сировине у хемијској индустрији.
Послије шездесетих година почео је развој и металопрерађивачке индустрије, а интензивирана је прерада дрвета подизањем капацитета за финализацију. Привредни раст је убрзан нарочито у раздобљу од почетка шездесетих до друге половине осамдесетих година овог стољећа. У том периоду почела је сувременија експлоатација угља површинским методом, а затим изградња термоенергетских капацитета за производњу електричне струје. Довршена је Термоелектрана Букиње ( 1978.) капацитета 780 МЊ, Хемијска индустрија развијена на основама природних ресурса (угаљ, со, кречњак) прераста у велике привредне системе, СОДАСО у Тузли и Коксно-хемијски комбинат у Лукавцу, у којима је освојена најсувременија хемијска технологија (хлоралкални комплекс, производња соли примјеном нових технологија, производња електролитске лужине и солне киселине, натријумхлората, пропилен оксида, детерџената...).
Развила се дрвна и дрвнопрерадивачка индустрија, метална и металнопрерадивачка индустрија, индустрија градевинског материјала, грађевинарство, индустрија текстила, обуће, прехрамбена индустрија. Простор данашњег Тузланског кантона је био погодан и за развој пољопривреде, воћарства, сточарства. У периоду социјалистичке Југославије створено је неколико великих пољопривредних и прехрамбених комбината. На овом простору успјешно је ђеловало више земљорадничких задруга, мањих и већих перадарских фарми. У приватном сектору пољопривреда је стагнирала.
Најзначајнији развој је доживјела инфраструктура. Поред жељезничке пруге Брчко - Бановићи, модернизирана је пруга Тузла - Добој, изграђена је пруга Тузла - Зворник; изграђена и модернизирана путна мрежа: Тузла - Брчко, Тузла - Сарајево, Тузла - Зворник, Тузла - Бијељина, Тузла - Добој... Изграђена је и лука на ријеци Сави у Брчком. У Дубравама, у близини Тузле, изграђен је модеран аеродром. Модернизиран је поштански саобраћај, телефонске линије су доведене готово у сва већа насеља.
Цијели простор је електрифициран. Изградњом снажног радио-телевизијског релеја на Мајевици, цијело подручје данашњег Тузланског кантона покривено је квалитетним радио-телевизијским сигналом. Развојем градова и градске привреде развијало се и занатство, производно и услужно. На овом простору је ( 1990.) било двадесет занатских задруга и преко тридесет хиљада занатских радњи. У томе су предњачили: Грачаница, Брчко, Градачац и Тузла. Просвјетно-културна ђелатност је пратила економско-привредни развој. Успостављена је добра мрежа предшколских установа и осмогодишњих школа, у свим развијеним опћинским центрима отворене су средње школе; у Тузли је основан и Универзитет ( 1976.). Установљене су многе институције регионалног значаја: Историјски архив, Музеј источне Босне, Народна и универзитетска библиотека, Народно позориште, Галерија портрета, Дом младих... У свим опћинама постојали су центри за културу гђе су ђеловала многа културно-умјетничка друштва. Добро организирана је била и здравствена заштита становништва.
Поред Медицинског центра у Тузли, постојали су и домови здравља у свим опћинама. На подручју садашњег Тузланског кантона спорт је заузимао засебно мјесто. У свакој опћини ђеловало је спортско друштво. Спортска друштва из Тузле су његовала готово све врсте спортова, а у неким достизала и врхунске резултате. Интензиван индустријски развој, базна а нарочито хемијска индустрија, на овим просторима и шире, изазвали су озбиљне еколошке проблеме. Највећи загађивачи зрака нису имали уграђене системе за филтрирање, тако да је озбиљно угрожено воћарство, пчеларство, повртларство. Загађени су били и водотоци. Тек средином осамдесетих година о овоме проблему се почело озбиљније размишљати.
На првим вишестраначким парламентарним изборима у Социјалистичкој републици Босни и Херцеговини, одржаним 18. новембра 1990. године, побиједиле су политичке странке: Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница. Српска демократска странка је и на овим просторима, одмах послије избора, започела ђеловање на државно-правној разградњи Босне и Херцеговине. Након осамостаљења Словеније и Хрватске, по логици политичких збивања, то исто је морала учинити и Босна и Херцеговина. На референдуму, одржаном 29. 2. 1992. и 1. 3. 1992. година, грађани Босне и Херцеговине изјаснили су се за самосталну, независну и суверену државу.
На дан почетка српско-црногорске агресије на Босну и Херцеговину (6. 4. 1992. године) Европска заједница је признала државно-правни субјективитет Републике Босне и Херцеговине. Република Босна и Херцеговина је (21. 5. 1992.) постала чланицом Уједињених народа. Пораз такозване Југославенске народне армије у Словенији и њен напад на Хрватску, учинили су Босну и Херцеговину животно важним геостратешким простором за Србију, односно за остваривање великосрпских пројеката. Простор сјевероисточне Босне, с обзиром да се наслања на Србију и чини лијеви бок према Хрватској и имајући у виду његове економске потенцијале, је нарочито био важан фактор у тој стратегији.
Због тога су челници Југославенске народне армије предузели опсежне мјере да под својом контролом задрже ово подручје. У једном броју опћина са већинским српским становништвом (Лопаре, Угљевик, Шековићи) постојећи органи власти ставили су се у службу великосрпске политике, односно Српској демократској странци, као њеном егзекутору у Босни и Херцеговини. Акцијом војних јединица, паравојних снага из Србије и оних што их је уз помоћ Југославенске народне армије организирала Српска демократска странка, агресор је овладао Бијељином, Зворником, Братунцем, Сребреницом, Калесијом, Власеницом и већим дијелом града и опћине Брчко. Агресор је преко Семберије и Босанске посавине успоставио коридор према Босанској крајини и Книнској крајини у Хрватској, окупиравши Босански Шамац, Модричу, Оџак - опћине које су улазиле у састав шире регије сјевероисточне Босне.
Покушај агресора да задржи контролу над Тузлом и њеном најближом околином онемогућен је битком на Брчанској Малти, 15. маја 1992. године, у којој су грађани Тузле разбили јединице Југославенске народне армије и протјерали их до под Мајевицу. Пресудну улогу у одбрани града одиграле су снаге полиције, Територијалне одбране и Патриотске лиге. Снаге бранитеља ове регије, састављене од припадника полиције и јединица Територијалне одбране и Патриотске лиге, које су у ходу попуњаване добровољцима, успјеле су да се организирају и без обзира на слабо наоружање, да зауставе агресора те у контраофанзивним дејствима ослободе Сребреницу и Калесију, знатан дио територије Брчког, Лопара, Угљевика, Зворника и Власенице. Одбраном Тузле увезана је релативно пространа слободна територииа: Тузла, Калесија, Живинице, Кладањ, Бановићи, Лукавац, Грачаница, Сребреник, Градачац и дијелови територија већ споменутих опћина. На окупираним подручјима агресор је уз помоћ домаћих четника извршио масовне злочине над цивилним становништвом, уништио све вјерске и друге сакралне објекте и споменике бошњачке и хрватске културе.
Само у неколико првих мјесеци агресорског дивљања и само у шест опћина овог подручја (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Бијељина и Брчко) убијено је више од 25.000 недужних цивила. Хиљаде Бошњакиња су силоване. У већини ових опћина (Зворник, Братунац, Сребреница, Власеница) Бошњаци су, до избијања агресије, чинили апсолутну већину становништва. Агресор је из цијелог Подриња и Посавине протјерао сво несрпско становништво да би у њихова насеља и домове населио Србе, што је геноцидни програм (утемељен 1844. године "Начертанијем" Илије Гарашанина, а актуализиран Меморандумом САНУ) и планирао да би се такозване "свете српске земље очистиле" од свих других народа. У првој години агресије са окупираних подручја сјевероисточне Босне на слободне територије под контролом легалних власти и Армије Републике Босне и Херцеговине стигло је преко 200.000 прогнаника, махом жена, ђеце и стараца.
У најтежој ситуацији је била Сребреница. Бјежећи испред четничког ножа из околних градова и села, у Сребреници се нашло око 50.000 Ијуди. Сребреница је 1993. године проглашена "заштићеном зоном УН-а", али то агресора није спријечило да јула 1995. године окупира тај град и да у присуству снага УН-а масакрира хиљаде недужних Ијуди; да хиљаде Бошњака одведу у непознато и на егзодус натјерају око 30.000 нејачи. Само мањи број слабо наоружаних мушкараца успијева да се пробије кроз четничке положаје и стигне на слободну територију Тузланског кантона. У четничким логорима: Батковићу, Каракају, Кравици, Братунцу, Сушици, Луци и "Ласеру" у Брчком, било је заточено преко 25.000 Бошњака и Хрвата. Логори су били организирани по узору на нацистичке, са далеко горим режимом.
Док је трајао егзодус унесрећеног народа на рубним подручјима Тузланског кантона водене су жестоке борбе. Агресор је покушавао да окупира нове територије, а бранитељи да их одбране и ослободе окупиране. Други корпус Армије Републике Босне и Херцеговине успијевао је да одбрани слободне просторе и да ослободи многе који су били окупирани. Допринос одбрани од агресора на овим просторима дале су и постројбе Хрватског вијећа обране.
Посједујући далекометна тешка оруђа агресор је непрекидно гранатирао слободну територију, нарочито градска насеља, настојећи да убијањем цивила изазове панику и скрши морал бранитеља. У тим мучким нападима погинуло је и осакаћено много Ијуди, нарочито ђеце; срушено је много објеката, меду којима и више културно-хисторијски вриједних. Један од најтежих злочина десио се 25. маја 1995. године, када је само једна граната, испаљена са српских положаја на Озрену, на тузланском Корзоу убила 71 грађанина, претежно ђечака и ђевојчица, а теже и лакше озлиједила 77 лица.
На слободном подручју Тузланског кантона све вријеме рата успјешно су функционирале цивилна и војна власт. Захваљујући томе, сигурност грађана била је на високој разини. И поред издвајања за потребе обране, успјешно је организирана прехрана готово 700.000 становника. Радиле су школе, здравствене и културне установе, било је и спортских такмичења.
Први корак ка миру у Босни Херцеговини био је Њасхингтонски споразум, којим је успостављена Федерација Босне и Херцеговине. Рат је прекинут Споразумом у Даyтону (1995.). Тај споразум је де факто санкционирао стање остварено ратом, односно агресијом. Тако се преко 50% територија сјевероисточне Босне нашло у Републици Српској. Даyтонским миром је створена извјесна основа за обнову и развој овога краја. На основу Устава Босне и Херцеговине и Устава Федерације Босне и Херцеговине, кантони доносе своје уставе, чиме остварују врло висок ступањ аутономности у готово свим областима друштвеног живота.
Законодавни и извршни органи Тузланског кантона, заједно са одговарајућим органима опћина, предузели су многе мјере ради оживљавања привреде, посебно покретања производње у основним привредним ђелатностима: рударству, хемијској индустрији, грађевинарству, дрвопрерађивачкој индустрији, пољопривреди, трговини...
Иако је покретање великих, сложених система хемијске индустрије на простору Тузле и Лукавца увелико условљено обнављањем жељезничког саобраћаја, извјесни резултати су већ постигнути. Индустрија је у 1997. години радила са око 30% капацитета, чему је значајан допринос дао развој малих и средњих предузећа. Производња угља је знатно порасла. Термоелектрана Букиње ради готово пуним капацитетом. Прерада дрвета је, такођер, напредовала. Захваљујући свему томе, у привреди Тузланског кантона, по подацима из 1998. године, ради око 68.000 радника.
Образовни систем није престао функционирати током рата. Био је, истина, редуциран, прилагођен ратним околностима. Када су прекинута ратна дејства, он је постепено враћан у предратно стање. Поправљен је велики број ратом оштећених школских објеката и у њима је отпочела редовна настава. На простору Тузланског кантона већ функционирају предшколске установе у опћинама Бановићи, Добој Исток, Грачаници, Градачцу, Кладњу, Лукавцу, Сребренику, Тузли и Живиницама, у којима дневно борави 1287 ђеце. Основно образовање на подручју Тузланског кантона обухвата 88 јавних установа и 1 приватну основну школу, у којима наставу похађа око 55.200 ученика; Средње образовање обухвата 33 јавних установа од тога 24 средњих школа, 7 гимназија, 1 медреса и 1 средња музичка школа, у којима наставу похађа око 25.500 ученика; а Универзитет у Тузли похађа преко 20.000 студената на додипломским студијима и око 1.500 на постдипломском студију.
Најтежи проблем Тузланског кантона је био смјештај прогнаних и расељених лица. Повратак на њихово предратно приватно власништво Влада Тузланског кантона подржала је значајним финасијским средствима. Реализовани су бројни програми подршке повратницима путем помоћи за обнову стамбених објеката (како повратника у дијелове сјевероисточне Босне који су остали у административно простору Републике Српске, тако и повратнике у опћине Тузланског кантона), подржани су пројекти подршке покретању пољопривредне производње у повратничким мјестима и оживљавање малих предузећа. Данас на Тузланском кантону има још око 26. 000 прогнаника.
У постдаyтонском периоду интензивиран је политички живот у Тузланском кантону, и већина водећих странака у Босне и Херцеговину имају своје кантоналне организације Тузланског кантона, а једна политичка странка има сједиште у Тузли.
У Скупштини Тузланског кантона партиципира пет странака (Странка демократске акције, Странка за Босну и Херцеговину, Социјалдемократска партија, Босанска странка, Народна странка Радом за бољитак и Босанско-херцеговачка патриотска странка) и на њима лежи највећа одговорност за привредни и друштвени развој Кантона. Остале странке нису парламентарне у Кантону.
На подручју Тузланског кантона ђелује више листова кроз своја дописништва, радио и телевизијских станица. Најзначајнији регионални електронски медиј је Радио-телевизија Тузланског кантона, и неколико приватних независних радио станица, које заједно образују добру медијску покривеност Тузланског кантона.
Вјерске заједнице ђелују слободно и уз међусобну толеранцију. Право на слободно испољавање вјере је загарантирано свим конфесијама. Три највеће конфесије су Исламска заједница, Католичка и Српска православна црква, а на Тузланском кантону ђелују и друге мање бројне вјерске заједнице као што су Јеврејска заједнице и протестантске цркве.
Рударство: Тузлански кантон је најзначајнији рударско-индустријски басен у БиХ. На геопростору Тузланског кантона је лоцирано преко милијарду тона експлоатационих резерви лигнита и мрког угља те значајне количине камене соли, кварцног пијеска, кречњака и магнезита.
Експлоатација ових минералних сировина и других материјала има већ стогодишњу традицију. 2009. године је произведено цца 4,6 милиона тона угља од чега је цца 3,3 милиона тона спаљено у ТЕ „Тузла", при чему је остварена потрошња енергије угља од цца 41 милиона ГЈ а преостали дио је пласиран разним индустријским постројењима и тзв. широкој потрошњи.
Енергетика: У регији су изграђени велики капацитети за производњу електричне енергије, кокса , соде, соли, полиуретана, детерџента, те вјештачког ђубрива, анхидрида малеинске киселине, ливење челика и других. Базно-енергетски индустријски капацитети лоцирани су претежно на подручју Тузле, Лукавца, Бановића и Живиница.
Метална и електроиндустрија: (производња металних конструкција, процесне опреме, транспортних система, одбојно-влачних направа, свих врста дизалица, грађевинске опреме, металне столарије, фасадних елемената, пољопривредне механизације те моторних дијелова и расвјетних тијела), лоцирана је на подручју Тузле, Лукавца, Бановића, Живиница, Грачанице, Сребреника и Градачца. Капацитети за прераду гуме и пластике своју експанзију имају на подручју Грачанице, Калесије и Тузле.
Текстилна индустрија (производња свих врста мушке, женске и ђечије ођеће, постељине, радне и заштитне ођеће, рубља, столњака и других конфекцијских производа) има неколико значајних индустријских капацитета у Градачцу, Грачаници, Тузли, Сребренику, Бановићима, Добој Истоку, Кладњу, Живиницама, Калесији и Лукавцу. Производња и прерада коже, те производња обуће, кожне галантерије и позамантерије заступљена је највише у Грачаници, Тузли и Лукавцу.
Прехрамбена индустрија своје најзначајније капацитете има на подручју Тузле (млинско- пекарска индустрија, прерада меса, прерада млијека, производња пива, освјежавајућих напитака и минералне воде, производња колача и кондиторских производа), Живиница (клаоница и прерада пилећег меса, прерада млијека), Добој Истоку (прерада воћа и поврћа), Градачцу (прерада воћа и поврћа, прерада млијека), Сребренику (производња снацк производа, прерада воћа и поврћа), Грачаници (прерада меса и млијека), Челићу (прерада меса и млијека, воћа и поврћа) и Теочаку (прерада млијека).
Дрвопрерађивачки капацитети (прерада дрвета и графичка ђелатност) развијени су у Живиницама (производња кухињско, школског и канцеларијског намјештаја и ентеријера, собни намјештај, грађевинска столарија), Грачаници (собни намјештај, грађевинска столарија, папирна амбалажа, графичка индустрија), Градачцу (кухињски намјештај, собне гарнитуре, производња брикета, грађевинска столарија), Сребренику (плочасти намјештај, столарија, ентеријери), Кладњу (примарна прерада дрвета, столарија), Калесији (столарија) и Тузли (графичка ђелатност). Већина капацитета је извозно оријентисана.
Индустрија грађевинског материјала заступљена је у Лукавцу (производња цемента, бетонских елемената), Тузли (гас бетон, кварцни пијесак, бетонска галантерија), Грачаници (бетонски стубови, бетонске конструкције за све врсте грађевинских објеката, блокови), Сребренику (материјали за високоградњу, производња креча, бетонска галантерија).
Грађевинарство је оспособљено реализовати значајне послове на станоградњи, производним и услужним објектима, нискоградњи и хидроградњи. Грађевинска оператива је најразвијенија у Тузли (нискоградња, високоградња, изиолатерски радови, грађевинско занатски радови), Грачаници (армирнобетонске конструкције), Градачцу, Лукавцу Бановићима и Живиницама.
Тузлански кантон располаже са 133.770 хектара пољопривредног земљишта (оранице – 91.153 ха, воћњаци – 16.371 ха, ливаде 15.382 ха, пашњаци – 10.862 ха, трстици и баре – 2 ха). Земљиште се користи у ниском степену и са ниским ефектима у примарној пољопривредној производњи, те се потребе становништва у храни ни приближно не задовољавају властитом производњом.
Тежиште настојања у примарној пољопривредној производњи у наредном периоду ће бити:
а) У воћарству: плантажни узгој шљиве, јабуке, крушке, трешње, вишње и јагодичастог воћа те проширење производње садног материјала;
б) У сточарству: узгој музних и товних говеда, оваца, свиња, кока носиља, бројлера и пчела;
ц) У ратарству: узгој повртног биља, кукуруза, крмних култура и духана.
Робна производња у наведеним секторима развијаће се преко дефинисаних производних модела, примјерених нашим условима. Започети процес узгоја рибе ће се ширити сразмјерно могућностима коришћења вода за ту намјену и потребама конзума рибљег меса који је у сталном порасту. У оквиру Кантоналне привредне коморе Тузла формирано је уздружење за пољопривреду и прехрамбену индустрију које заступа интересе пољопривредених произвођача и прерађивача прехрамбених производа. Чланице Удружења ђелују унутар Групација које су организована по врсти производње односно производа.
Шумско земљиште обухвата 139.000 хектара. Расположива дрвна маса за годишњу сјечу износи 215.000 кубних метара, од чега са 66% лишћари и 34% четинари. У индустријску прераду дрвета усмјерава се 115.000 м3, а остало се користи као дрво за огрев, подграду у рудницима и слично. Шуме су станишта дивљачи, гљива, шумских плодова и љековитог биља и од великог су значаја за лов, одмор и рекреацију. Узгој, заштиту и експлоатацију шума води јединствено јавно привредно друштво "Шуме Тузланског кантона".
Тежиште активности у шумарству је на: изради шумско-привредних основа за рационално газдовање шумама, развоју расадничке производње за обнову и проширење шума, пошумљавању деградираних површина, заштити и узгоју шума, деминирању шумских подручја, отварању шумских комуникација, унапрјеђењу технологије експлоатације и развоју општекорисних функција шума.
Тузлански кантон располаже скромним водним ресурсима, али су и они недовољно искориштени, не само за снабђевање становништва, већ и за потребе привреде. Кључни проблем представља обезбјеђење довољних количина питке воде због чега неки опћински центри имају редуцирану потрошњу воде. Технолошка вода (за потребе индустрије) обезбјеђена је изградњом хидроакумулација код Лукавца, Бановића, Градачца и Теочака.
планско рјешавање проблема дефицита воде, обезбјеђењем додатних количина са сусједних подручја (Зворник, Олово).С обзиром на значај вода, пажња се усмјерава на: заштиту и поливалентно коришћење водних ресурса, посебно за повећање производње хране, адекватни третман отпадних вода из насеља и индустрије, заштиту од вода (регулациони радови) објеката, насеља и пољопривредног земљишта.
Тузлански кантон има повољан географски положај према свијету, али су све врсте саобраћаја у значајном заостајању за потребама савременог, сигурног и удобног транспорта и комуникација. Путне саобраћајнице (магистрални путеви) воде од Тузле према Сарајеву, Зворнику, Добоју, Орашју и Бијељини. Изграђена је густа мрежа регионалних и локалних путева. Жељезничке везе из Тузле иду према Зворнику, Добоју и Брчком и вежу се на најзначајније међународне пруге. Аеродром "Тузла" је оспособљен за међународни авиосаобраћај и служиће за превоз путника и роба. ПТТ саобраћај развија капацитете поштанског, телефонско-телеграфског саобраћаја и мобилне телефоније.
У области саобраћаја пред Кантоном стоје значајни задаци: повезивање с међународним коридором В/Ц (Балтиц-Адриатиц), изградња модерне саобраћајнице Тузла-Брчко-Орашје, модернизација жељезничких линија и транспортних средстава, модернизација у фиксној и мобилној телефонији и ширење мреже корисника Интернета.
У области трговине је током посљедних неколико година основан највећи број привредних субјеката, тачније12.863 (привредних друштава и обрта), од чега се прибллижно 37% бави трговинском ђелатношћу. С друге стране, пак, у неформалном сектору (нерегистрована лица, препродавци), ангажован је, такође, велики број лица.
Сада су на сцени процеси окрупњавања у трговини. Граде се капацитети са комплексном понудом, али и са специјализираним асортиманом, подиже се квалитет понуде и квалитет услуге, а процес отворености и конкуренције на тржишту иде у прилог потрошачима.
На подручје Кантона улазе интернационалне трговинске фирме, али јачају и неке домаће фирме које прате трендове у трговини. Истовремено се гасе многе мале фирме које не могу поднијети тржишну конкуренцију.
У свим опћинским центрима ђелују јавна привредна друштва која се баве одржавањем комуналне инфраструктуре: саобраћајница, водоснабдијевања, чишћења и одржавања стамбених објеката и јавних површина, одржавања гријања и другим услугама.
У жижи интересовања ове ђелатности у наредном периоду је: рјешавање проблема депоновања отпада – односно изградња заједничке, регионалне депоније за одлагање смећа, проширење система централног гријања од Термоелектране "Тузла" на подручје Лукавца, Живиница и Бановића, проширење мреже гријања на подручју Тузле, обезбјеђење питке воде, рјешавање проблема отпадних вода.
На подручју Тузланског кантона банке и осигуравајућа друштва егзистирају као филијале домаћих и ино банака. У банкама и осигурању одвијају се позитивни процеси – стабилније пословање и управљање. Отворен је процес окрупњавања и интернационализације банака и осигурања, а уводе се инструменти заштите депонената и осигураника. Евидентан је пораст штедње, док банке истовремено испољавају велики опрез у кредитирању привреде, условљавајући их изузетном строгим увјетима одобравања и коришћења, чиме је успорен пласман средстава за потребе привреде.
Први споменици писмености (епиграфски споменици, епитафи, ктиторски натписи) на тлу Босне и Херцеговине се јављају концем десетог вијека. Посебан значај имају епитафи, при чему поједини натписи представљају књижевност записану на камену. Та својеврсна камена библиотека садржи око 400 значајних натписа, на којима је извршена подробнија палеографска и језичка анализа. Друга свједочанства босанске средњовјековне писмености чине баштинске повеље, тестаменти, даровнице, административни акти, који су најчешће писани босанском ћирилицом (босанчицом), коју од српске ћирилице лучи наслањање у графији на полуоблу глагољицу. Развој писмености и књижевности можемо пратити од Повеље Кулина бана Дубровчанима (1189.), која је написана народним језиком. Многа од ових свједочанстава писмености и умјетничког стварања потичу са простора данашњег Тузланског кантона. Средишта средњовјековне духовности и писмености су Црква босанска и дворови средњовјековних велможа, гђе су се њихови писари (дијаци), осим народног писма, служили и латинским. Црква босанска није подизала значајније богомоље, тако да овђе изостаје црквена ликовна умјетност. За разлику од сусједних земаља, можда посебно захваљујући Цркви босанској, на тлу Босне и Херцеговине устрајавају многе архаичне традиције, као што је одустајање од црквених канона и кодекса, било западне било источне цркве. Припадници Цркве босанске ("крстјани","добри Бошњани","добри Ијуди"), тумаче црквене књиге на њима својствен начин (убацивање маргиналних глоса и апокрифа у којима, на врло вјешт начин, умећу своје дуалистичко научавање). Меду најјачим упориштима "добрих Ијуди" било је подручје жупа Усора и Соли, дакле, простор данашњег Тузланског кантона. Рукописни кодекси чине најобимнији дио босанске писмености из овог периода и њихова је садржина религиозне нарави. Босански писари за своје великаше преводе и илуминирају црквене књиге. Зна се за двадесетак таквих књига, али су листићи расути по европским збиркама. Значајке ових листова су висок степен стилизације, богати иницијали, богате илуминације, симултана употреба разних писама и отвореност за сваку страну слова. Ови листићи су углавном написани у икавици. О траговима хроничарске ђелатности, од које није остало ништа, свједоче позни фрањевачки Ијетописи. Сломом средњевјековне босанске државе мијења се и духовно-цивилизацијски контекст.
На простору Босне и Херцеговине, меду народима истог језика и истог поријекла, сустижу се три велике цивилизације: западноевропска (католицизам), бизантска (православље) и исламска. Исламски елемент временом постаје доминантан, али истовремено јачају и католички и православни. Ислам са собом доноси књижевност на оријенталним језицима, католичка црква - латиницу, а у српским црквама и манастирима - који су били средиште писмености и културне ђелатности - његовао се црквенославенски језик. Углавном цвјета преписивачка и епиграфска ђелатност, родослови, панегирици. У круг ове религиозне литературе припада "Лествица" Јована Сколастика, преписана у Возући, те "Зборник молитава" из Папраће. У манастиру Светог Николе на Озрену ђеловао је, као писац и преписивач књига, јеромонах Тимотије Глухи, који је за манастирског игумана саставио два панегирика. Овај тип српске књижевности продужава се све до краја осамнаестог вијека. У деветнаестом вијеку, под утицајем Вука Караџића, почиње рад на сакупљању народних умотворина. Биљеже се народни обичаји, народне приповијести, пословице, загонетке, прикупљају се кодекси, а има и хисториографских покушаја. Његови сурадници су и двојица Босанаца: Симо Милутиновић Сарајлија и Вук Врчевић. Идеје о књижевном стварању на језику народних умотворина бивају прихваћене и меду српским свештенством. Значајка његовог рада у Босни су херцеговачка говорна основа и богатство народних умотворина свих народа. Бошњачки је народни геније у одређеним формама створио литерарна ђела која су своју вриједност трајно задржала. Бошњачке народне баладе и севдалинке су постале трајном инспирацијом како домаћих тако и свјетских умјетника. Умјетничку славу бошњачке баладе свијетом је пронијела "Хасанагиница", коју је препјевао славни Гоетхе. Гоетхеов пријевод "Хасанагинице" је објављен ( 1778. године) у Хердеровој збирци народних пјесама. Аустроугарска окупација Босне доводи до нове друштвено-политичке, културне и психолошке ситуације, што резултира у формирањем покрета за вјерско-просвјетну аутономију код Срба и Бошњака, који тиме ударају основе свом национално-културном формирању. Сва ова кретања налазе свој израз и у књижевности. Књижевни живот се одвија око часописа и културно-просвјетних друштава, који су оријентирани на развијање националних осјећања. Поред националног романтизма, превладава особен реализам локалног обиљежја, а у годинама непосредно пред Први свјетски рат продиру и обиљежја симболизма. Почесто, осим наглашавања колективне судбине народа у духу народне пјесме и локалне атмосфере и сензибилитета, ова ђела немају већу естетско-књижевну вриједност. Поред скромне књижевности на матерњем језику у арапској графији (алхамијадо књижевност) и народне усмене књижевности, Бошњаци његују књижевност на три исламска оријентална језика: ђела из области права, теологије, филозофије, филологије пишу на арапском језику; на турском је његована диванска књижевност, путописи, епиграфика. Перзијски језик је служио за рафинирано пјесничко изражавање. Књижевност на оријенталним језицима била је доступна само вишим слојевима, који су имали прилике да се школују на Истоку.
Забиљежено је преко триста имена Бошњака који су писали на неком од оријенталних језика, а неки су превођени на више европских језика. Најраширенија врста књижевног стварања су коментари, затим компендији, уџбеници, Иексикони. Арапски језик код Бошњака слови као језик науке и религије. Најбогатија књижевност, и по обиму и по разноврсности жанрова, написана је на турском језику. Још од времена Ахмет-паше Херцеговића, сина Херцега Стјепана, многи наши Ијуди писали су на турском језику. Два наша пјесника пјевала су и на босанском и на турском језику: Хасан Каимија је спјевао комплетан диван на турском језику, а оставио је нешто пјесама и на босанском језику; Мухамед Хеваи Ускуфи (рођен у селу Добрња код Тузле 1601. године) највећи дио свог ђела пише на босанском језику. Аутор је чувеног турско-босанског рјечника. Хеваи свугђе с поносом истиче своје босанско поријекло и матерњи босански језик, који помиње и у пјесми ("...босански да вам бесидим, братани..:'). Ускуфијев рјечник је други рјечник на тлу Европе, настао двјеста година прије рјечника српског писца Вука Стефановића Караџића. Рјечнику је дао назив "Макбули `ариф" или "Потур-Шахидија". На простору данашњег Тузланског кантона, осим Ускуфија, стварали су и: Ахмед Челеби, Наби Тузлави, Абди Тузлави, Салих Саваби Тузлави, Салих Даниш, Мехмед Теуфик Азабагић, Ибрахим Едхем Бербић, Ибрахим Абдулах Смајић-Сељубац, мудерис Осман-Капетанове медресе у Градачцу -Ахмед Свирац. Послије Берлинског конгреса бошњачка књижевност запада у апатију. У новим временима и смјени друштвено-политичких епоха Бошњаци остају обезнађени, а њихове традиционалне културне форме и институције се показују без сврхе. Пред надирањем западне културе и цивилизације многи се исељавају. Концем деветнаестог вијека прва генерација бошњачких писаца користи народни језик и западно писмо. Бошњачки књижевници се групирају око часописа "Бехар", културно-просвјетног друштва "Гајрет", те часописа "Гајрет" и "Бисер". Средином 1891.године Мехмед-бег Капетановић Љубушак је покренуо лист "Бошњак". Обиљежје ове књижевности је распетост књижевних јунака између Босне и Цариграда - Истока и Запада. Почетак књижевног рада Хрвата у Босни и Херцеговини везан је за фрањевце. Пет и по стољећа фрањевци су (ђеловање фрањевачког реда у Босни датира од 1291.године) врховни арбитри католичке вјере, али и многих других свјетовних ствари. Њихове заслуге у културној и политичкој хисторији Босне су велике. Лавирајући између великих сила (Стамбол, Рим, Беч), које хтједоше затријети све што је босанско, фрањевци су до перфекције развили свој дипломатско-прагматички манир. Почетак књижевног рада Хрвата везан је за Матију Дивковића који је био Ускуфијев сувременик. Дивковић ( 1563.- 1631.) поставља све књижевнојезичне правописне и графијске принципе босанске фрањевачке књижевности: служи се босанском ћирилицом, чистим народним говором и правописом који извире из тог говора и према себи формира писмо.
На простору данашњег Тузланског кантона ђеловали су многи фрањевци, а најзначајнија ђела иза себе су оставили Стјепан Матијевић (Степханус а Салинис) и Блаж Јосић. Матијевић је рођен ( 1580.) у Солини код Тузле. Штампао је у Риму књигу "Исповједаоник" на словинском језику ћирилицом, а свој језик назива словинским и босанским. Блаж Јосић (рођен у Рапачама код Тузле, 1820.) је написао најдужу пјесму у хисторији фрањевачке литературе ("Тужна пјесма"). Један је од истакнутијих хуманиста фрањевачке књижевности. ју обезнађени, а њихове традиционалне културне форме и институције се показују без сврхе. Пред надирањем западне културе и цивилизације многи се исељавају. Концем деветнаестог вијека прва генерација бошњачких писаца користи народни језик и западно писмо. Бошњачки књижевници се групирају око часописа "Бехар", културно-просвјетног друштва "Гајрет", те часописа "Гајрет" и "Бисер". Средином 1891. године Мехмед-бег Капетановић Љубушак је покренуо лист "Бошњак". Обиљежје ове књижевности је распетост књижевних јунака између Босне и Цариграда - Истока и Запада. Почетак књижевног рада Хрвата у Босни и Херцеговини везан је за фрањевце. Пет и по стољећа фрањевци су (ђеловање фрањевачког реда у Босни датира од 1291.године) врховни арбитри католичке вјере, али и многих других свјетовних ствари. Њихове заслуге у културној и политичкој хисторији Босне су велике. Лавирајући између великих сила (Стамбол, Рим, Беч), које хтједоше затријети све што је босанско, фрањевци су до перфекције развили свој дипломатско-прагматички манир. Почетак књижевног рада Хрвата везан је за Матију Дивковића који је био Ускуфијев сувременик. Дивковић (1563.- 1631.) поставља све књижевнојезичне правописне и графијске принципе босанске фрањевачке књижевности: служи се босанском ћирилицом, чистим народним говором и правописом који извире из тог говора и према себи формира писмо. На простору данашњег Тузланског кантона ђеловали су многи фрањевци, а најзначајнија ђела иза себе су оставили Стјепан Матијевић (Степханус а Салинис) и Блаж Јосић. Матијевић је рођен ( 1580.) у Солини код Тузле. Штампао је у Риму књигу "Исповједаоник" на "словинском језику" ћирилицом, а свој језик назива словинским и босанским. Блаж Јосић (рођен у Рапачама код Тузле, 1820.) је написао најдужу пјесму у хисторији фрањевачке литературе ("Тужна пјесма"). Један је од истакнутијих хуманиста фрањевачке књижевности. Фрањевци су његовали сувремено схваћену богословију, као и интерес за повијесне науке, што се огледа у њиховим Ијетописима. Њихово књижевно и културно стваралаштво кулминира у вријеме илирског покрета, када се прихватају идеје народног буђења и ослобађања од страних освајача. Тада покрећу и први књижевни часопис у Босни ( 1850.), који уредује и издаје Иван Франо Јукић. Сва књижевна ђела до илирског покрета прожета су религиозним духом, и тек им се у вријеме националног буђења мијења карактер. Осамдесетих година деветнаестог стољећа јављају се писци и из грађанских слојева, који слиједе развој свјетске књижевности. Уз ђелатност културно-просвјетног друштва "Напредак" ( И 904.) везана је тежња да се у хрватској књижевности посвети већа пажња чисто књижевним садржајима и формално - стилским вриједностима. Књижевни живот у Босни и Херцеговини значајно је обогатио и хрватски пјесник Силвије Страхимир Крањчевић који неко вријеме ради у градовима сјевероисточне Босне, а своју познату пјесничку збирку "Трзаји" објављује 1902. године у Тузли.
У времену између два свјетска рата чине се покушаји формирања књижевних друштава која би окупљала писце свих националности, а које би везивала одређена друштвено-идејна и естетска опређељења. Покушава се засновати аутономан књижевни израз, који не би био сасвим у служби ванестетских циљева (религиозни, политички, национални) и који би био отворен утјецају модерних токова: књижевноестетских, грађанско-демократских, социјалних - што, уз локални колорит и севдалијску сензуалистичку компоненту, чини битно обиљежје новије босанске књижевности. Модерно доба се одликује великим приповједним формама (романи). Долази до синтезе засада традиције и сувремених књижевних гибања, при чему сензибилитет писца (није више ни писар ни преписивач) долази до пуног изражаја, тако да тек тада можемо говорити о ауторству, односно стваралаштву које превазилази оквире само националне књижевности. У првом плану више није колективна судбина, већ су то индивидуални ликови који се уздижу до универзалних (појединачно-опће). На просторима данашњег Тузланског кантона ђеловало је више писаца, чија поједина ђела спадају у сам врх босанскохерцеговачке књижевности. Ахмед Мурадбеговић (рођен у Градачцу, 1898. године), Хасан Кикић (рођен у Градачцу,1905. године), Меша Селимовић (рођен у Тузли, 1910. године) и Дервиш Сушић (рођен у Власеници, 1925. године) су писци чија ђела фокусирају колективну босанску судбину, повијесне удесе Босне, духовну физиономију босанског човјека. Мурадбеговићева најзначајнија ђела су:"Харемска лирика","Нојемова лађа", "Харемске новеле", "Мајка", "Свијет у опанцима", "На Божијем путу","Хусеин-бег Градашчевић","Омер-паша Латас у Босни"... Кикићев књижевни рад најпластичније осликавају ђела: "Провинција у позадини", "Хо-рук", "Букве", "Лоле и хрсузи", "Згоде о насушном хљебу","Царска говеда","Дедија"... Ђела Меше Селимовића су преведена на скоро све свјетске језике. Романи "Дервиш и смрт" и "Тврђава" су књижевна остварења која својом слојевитошћу превазилазе временске и просторне оквире. Уз ова два романа, Селимовићев опус чине и ђела "Туда земља", "Тишине", "Магла и мјесечина", "Ђевојка црвене косе", "Острво", "За и против Вука", "Сјећања"... Ђела Дервиша Сушића су, такође, преведена на више свјетских језика."Ја, Данило", "Хоџа страх", "Уходе", "Побуне", "Невакат", "Листопад", "Велики везир" су најзначајнија ђела Дервиша Сушића.
Гравуре на стијени, накит од кости, полихромне култне посуде од печене глине украшене зарезима и рељефима, чине најстарије трагове ликовне умјетности на босанском тлу. Римљани на ове просторе доносе тековине своје културе, али се средишњи дијелови Босне још дуго држе свога архаичног стила. С појавом култних објеката (базилике) развија се умијеће мозаика. Стећак је, свакако, најособенији израз духовног и културно-умјетничког бића медиевалне Босне. Многи од стећака, својим ликовним квалитетима (симболички и декоративни рељефи), ђела су високе скулпторске префињености. Осим стећака, познати су и преписци црквених књига, с богатим иницијалима, илуминацијама, минијатурама. По доласку Турака, умјетничко стварање је под утјецајем исламско-оријенталног схватања умјетности: монументална градња (џамије, мостови, караван-сараји, сахат-куле, текије, безистани...); стамбена архитектура (шадрвани, чесме, фонтане...). Посебна пажња се посвећује калиграфији и минијатурном сликарству. У оквиру Православне цркве његује се зидно сликарство византијског стила (живописи). Најзначајнији живописац је монах Лонгин, који је ђеловао и на овим просторима. За умјетничке прилике значајно је да, уз задржавање традиционалних форми, продиру касни облици романике, готике и барока, који се преплићу са оријенталним елементима. У раздобљу аустроугарске окупације подижу се многе монументалне јавне грађевине. Трагови културних баштиника свих минулих епоха пронађени су и на многим локалитетима Тузланског кантона. Својом Ијепотом и монументом многи и данас привлаче позорност, како лаика тако и знанственика. Сувременији ликовни израз везан је за одлазак наших Ијуди на школовање у европске центре. Први школовани сликар са ових простора је Ђорде Михајловић, чији рад се може узети за темељац ликовног стваралаштва овог краја. На просторима данашњег Тузланског кантона стварали су и стварају многи истакнути ликовни умјетници: Коста Хакман, Фрањо Ледер, Хаим Пинто, Тодор Швракић, Сава Попов Иванов, Адела БерВукић, Драгиша Трифковић, Исмет Мујезиновић, Менсур Дервишевић, Мевлудин Екмечић, Мехмед Заимовић, Ибрахим Билајац, Сејид Хасанефендић, Перо Јелисић, Ризах Штетић, Исмет Хрвановић, Милош Лyсонек, Мустафа Пашић, Здравко Новак, Ферид Прцић, Несим Тахировић, Беган Турбић, Есад Муфтић, Незир Чорбић, Сеад Мусић, Исмар Мујезиновић, Един Дервишевић, Фуад Касумовић... У ђелима наведених ликовних ђелатника, уза сву изражајну разноврсност, може се, и тематски и по особености стила, назријети оно специфично босанско, што њихову умјетност чини и универзалном, али и засебном.
Први организирани облик образовања датира још од XВИИ вијека и везан је за Бехрам-Бегову Медресу. Тузланска Гимназија основана је 1899.године.
Универзитет у Тузли основан је 1976. године али се високо образовање почело развијати још са оснивањем Више рударске школе 1958. године и Технолошког факултета 1959. године, као првих дислоцираних факултет сарајевског универзитета у Тузли. Виша рударска школа прераста у рударски факултет 1960. године када је започела са радом и Виша педагошка школа.
У Брчком 1961. године отпочела је са радом Виша економско-комерцијална школа. Даљњи развој високог образовања на подручју Сјевероисточне Босне је диктиран потребама и динамиком привредног и друштвеног развоја региона. У истом ритму су више школе прерастале у факултет, односно оснивани нови факултети и институти. Тако је Виша Педагошка школа 1969. године прерасла у Педагошку академију, Виша економско-комерцијална школа постаје Економски факултет 1976. године, студиј електротехнике је 1972. године организован као засебна организациона цјелина Сарајевског универзитета.
Прекретницу у развоју високошколског образовања у регији донијело је оснивање Медицинског факултета 1976. године. То је била раскрсница са које се ушло у подручје мултидисциплинарности одмичући се постепено од претежно техничке профилације. Оснивање универзитета је постало нужност, не само да би се наставио развој високог образовања него и да би се осигурао даљњи културни и друштвени преображај једног од најмногољуднијих региона Босне и Херцеговине. Заједница високошколских и научноистраживачких институција Сјеверноисточне Босне основана је 1972. године и Конзорција за развој вишег и високог образовања и научноистраживачког рада у Тузли, као претаче Универзитета у Тузли.
У заједницу се удружују: Технолошки факултет у Тузли, Рударски факултет у Тузли, Институт за рударска и хемијско-технолошка исраживања у Тузли, Педагошка академија у Тузли, Виша економско-комерцијална школа у Брчком и Савезни центар за образовање и заштиту у индустрији и рударству у Тузли. Накнадно Заједници приступају и Ођељење Музичке академије и Електротехничког факултета из Сарајева у Тузли. Споразум о удруживању у Универзитет је постписан 18. новембра 1976. године у Сарајеву а свечаност почетка рада је одржана 18. децембра у Тузли.
Оснивање Дефектолошког и прерастање Педагошке академије у Филозофски факултет 1993. године, почетак студија енглеског и њемачког језика, студија журналистике, психологије и педагогије, као и оснивање Академије за сценску умјетност, Фармацеутског и Правног факултета уводи овај универзитет у нову фазу развоја, која би требала резултирати формирањем критичне масе хуманистичке интелигенције у тузланској регији, без које је незамисливо укључивање у савремене глобалне токове.
Универзитет у Тузли има веома развијену сарадњу са универзитетима и бројним другим институционалним органиозацијма из области високог образовања у земљи и иноземству на плану размјене студената и наставника у оквиру заједничких годишњих програма, у области провођења заједничких истраживачких пројеката и међународне размјене информација о резултатима истраживања, те провођење заједничких додипломских и постдипломских студија са универзитетима из: САД-а, Ирана, Аустрије, Словеније, Малезије, Њемачке, Македоније, Мађарске, Француске, Пољске итд.
Досадашња међународна сарадња Универзитета у Тузли и постигнути резултати учешцем у бројним међународним пројектима јасно показују опређељење ка даљњем развоју Универзитета с циљем да се до 2010. године укључи у широки европски академски простор.
Универзитет у Тузли у оквиру 44 студијска профила организује и изводи наставно-научни процес на 13 факултета: Академија драмских умјетности, Едукацијско-рехабилитацијски факултет, Економски факултет, Факултет електротехнике, Факултет за тјелесни одгој и спорт, Фармацеутски факултет, Филозофски факултет, Машински факултет, Медицински факултет, Правни факултет, Природно-математички факултет, Рударско-Геолошко-Грађевински и Технолошки факултет.
Наставу тренутно похађа блузу 20.000 студената на додипломском студију, и 1.500 на постдипломском студију. До сада је на Универзитету у Тузли дипломирало преко 25.000 студената, магистрирало око 2000 студената а докторску дисертацију одбранило преко 300 доктораната. У наставно - научном процесу на факултетима учествују близу 500 наставника и сарадника запослених на Универзитету и вањских сарадника. Поред овога, на Универзитету је запослено преко 200 радника који обављају стручне, административно - техничке и помоћне послове.
Образовини систем није престао функционирати ни током рата. Био је, истина редуциран, прилагоден ратним околностима. Када су прекинута ратна ђејства, он је постепено враћан у предратно стање. Поправљен је велики број ратом оштећених школских објеката и у њима је отпочела редовна настава.
Тежишне активности у средњим школама произилазе из задатака реформе образовања а првенствено се односе на унапређење опће гимназијског образовање и увођење модуларног образовног процеса у стручним школама. Стручног образовања базира се на већем уђелу стручног и практичног дијела а смањењу опћих образовних садржаја, односе на реализацију ЕУ-ВЕТ програма. Од школске 2002/2003 године у употреби је нови наставни план и програм за опћу гимназију а ове школске године ученици завршних разреда у гимназијама, матурски испит полажу према програму ЕXТЕРНЕ матуре.
На простору Тузланског кантона средње образовање обухвата 33 јавних установа од тога 24 средњх школа, 7 гимназија, 1 медреса и 1 средња музичка школа, у којима наставу похађа око 25.500 ученика и ради око 1.700 запосленика.
Основно образовање на подручју Тузланског кантона обухвата 88 јавних установа и 1 приватну основну школу, у којима наставу похађа око 55.200 ученика и запослено је око 4.200 запосленика. У свим основним школама примјењује се усклађени Закон о основном одгоју и образовању, и нови Наставни план и програм деветогодишњег основног одгоја и образовања.
На подручју Тузланског кантона раде предшколске установе као јавне установе чији су оснивачи опћинска вијећа у девет опћина и то: Бановићима, Добој Истоку, Грачаници, Градачцу, Кладњу, Лукавцу, Сребренику, Тузли и Живиницама. У свим предшколским установама укупно дневно борави 1287 ђеце, односно 60 одгојних група и 209 запосленика, од чега је 118 одгојно-образовног особља и 91 осталих (медицинске сестре, његоватељице, кухарице, ложачи, административно-финансијски запосленици и чистачице).
